Из прича старијих људи сазнала сам да је природа некада била благо за мештане села. Стока се напасала по мирисним ливадама, док је народ ишао у поље да ради. Потоци су жуборили, били су бистри и чисти толико да се из њих могла пити вода.  Доласком модернизације, природа је почела да трпи. Издувни гасови из аутомобила,трактора и камиона почели су да шкоде природи.Поједине биљке почеле су да изумиру јер нису могле да се изборе са јачим од себе, са човеком.Кад сам била мања, деда и тата су ме водили у шуму да разгледамо стабла, да беремо глог за чај и чувени сремуш на једној прелепој и великој ливади. По дединој причи атар села Сусека био је један од најлепших јер је имао велико пространство шума и ливада које су биле плућа не само нашег села већ и околине.

  Многе ливаде сада не постоје јер нема оваца да се напасају на њима.Полако зарастају у жбуновите и трњем обрасле пределе. Велики део шума је покрчен и претворен у ораницу, а и многе болести су довеле до сушења стабала, највише борова и јела.

   Природа је некада мирисала и људи су ишли са радошћу на њиве да раде, па чак су и ноћи проводили напољу. Сада када одемо у атар нешто да радимо, осећа се непријатан мирис препарата који се користе за сузбијање корова у засадима. За сада смо срећни јер у нашем селу нема ниједна фабрика која би нарушила део природе који нам је преостао.     Природу треба чувати и волети да би је остало и за нашу децу. Нама је природа сачувана, сада смо ми одговорни за њен даљи опстанак.Трудићу се да будем одговорна и поштена према својој околини. Ако се природа наљути на нас, више неће бити живота на земљи. Оно што имамо морамо сачувати јер „Човек опрашта понеком, а природа ником“.

Радмила Јелкић ,7.разред

ОШ „Јован Поповић“ Сусек