Становништво у држави Немањића делило се на
ВЛАДАРА, ВЛАСТЕЛУ И СЕЉАКЕ
Највећи број становника чинили су зависни сељаци - себри. Међу себрима најбројнији су били сељаци-земљорадници меропси, а следили су мајстори ( занатлије) и отроци. Меропси су велможама морали да ,,работају’’ два дана у седмици ( сетва, косидба,жетва) део обавеза плаћали су у натури (жито и стока) Мајстори ( занатлије ) су обрађивали манастирска имања, израдивали алатке, радили као послуга.
Отроци су имали обавезе сличне меропсима али су имали нешто мања права.
Поред себарског становништва у Србији су живели Власи, Дубровчани, Саси...
Сеоска домаћинства често су имала и више чланова; заједно су живели и очеви, и синови, и дедови и унуци. На челу породице био је старешина. Куће су обично биле делом укопане у земљу, од дрвета и блата, покривене сламом. Подови су били од земље. На средини куће или у једном углу налазило се огњиште на којем је готово стално одржавана ватра.
Ту се спремала храна, а око огњишта се седело и спавало тако што су на земљу простирани слама или суво лишће, а преко тога су се стављале простирке. Посуђе је било једноставно начињено од дрвета или печене глине.
Хране је било мало, а чувана је у јамама ископаним у кући или близу куће. Због слабих приноса, суше или ратова, честе су биле гладне године.
У близини куће налазили су се вртови у којима је гајено поврће за исхрану: лук, купус, репа, боб, лубенице, тикве и др. У домаћинствима се гајила живина, нарочито кокошке, затим овце, козе и др. Земљорадници су обично имали бар једног вола или краву за вучу и орање.
Владар је живео на двору. Владари су заслуженим појединцима давали земљу на доживотно коришћење. Двор владара је био утврђен зидинама и кулама. Највиша кула се звала бранич-кула. На улазу је била тешка капија која се ноћу затварала. Унутар дворишта било је више зграда различите намене. Највећа је била намењена владару и његовој породици. У њој се налазила дворана за госте, трпезарија, библиотека, ризница. Остале зграде су служиле за чување намирница, припремање хране. Било је зграда за послугу, војнике, службенике, госте. На крају ту су штале и појила за стоку. Унутар дворишта био је бунар. На истакнутом месту била је и црква.
Некада у Србији није било као данас. Најмоћнији људи у Србији су били властелини. Они су имали велике поседе и приходе са њих. Међу њима, највећу власт имао је владар. Он је управљао државом, командовао војском. Ратовало се да би се земља одбранила или проширила. Властелини су са владаром ишли у рат.У биткама су учествовали и владар и властела. Они су били у коњици, а остали војници у пешадији.
У градовима и селима било је заната.
Ковачи су правили алат и оружје.
Златари су ковали новац и правили накит.
Грнчари су од глине правили посуђе, лонце, тањире, чиније и чаше.
Ткачи су ткали тканине за одећу, постељину и простирке.
Дрводеље су израђивале разне ствари од дрвета за грађевине, мостове, куће и намештај.
Трговци су доносили у Србију робе које није било(со, зачини, добро оружје, лепе тканине). Трговци су путовали у караванима, групама које заједно путују да би се лакше заштитили од опасности.
Рударство се у Србији развија почетком друге половине 13. века. Најзначајније руде су биле: гвожђе, сребро, олово и бакар. Највише се извозило сребро. Око рудника су се стварала насеља где су уз рударе , живели трговци, занатлије и службеници. Обично се ту налазила и ковница. Први владар који кује новац је краљ Радослав. На новцу је утискиван лик владара и име. Владар је у ризници чувао новац, накит и друге драгоцености.
